KARMA

Klisura Ždrelo nalazi se nadomak Knjaževca u ataru sela Stogazovac, tačnije na samom izlasku iz sela i skriveni je biser istočne Srbije. Klisura je u narodu poznata i kao "Knjaževački Meteori" jer njene stene po konfiguraciji podsećaju na popularne grčke Meteore. Dužine je oko 300m. i njene krečnjačke stene procenjuju se na starost od oko 120 miliona godina. Najviše litice su Zdravački kamen i Lisičiji kamen koji se još naziva i Devojački kamen.

Mi smo za uspon u ovim stenama izabrali upravo Devojački kamen što zbog snažne simbolike na vrhu ove litice tačnije krsta koji je podignut na Vidovdan 2012-te god. što zbog ličnih afiniteta i svojevrsnog izazova. 

Naš prvi odlazak u klisuru rezultirao je izvidjanjem, te smo se faktički jednoglasno složili da preko sasvim vertikalne litice sa ne toliko jasno definisanim pukotinama probamo da izadjemo na vrh stene do krsta. Ono što smo odmah znali to je da ćemo probati da penjemo slobodno dokle ide i dosežu naše mogućnosti, a da ćemo granice pomerati tehničkim penjanjem jer nam se čitava zamišljena linija učinila pogodnom za takvu vrstu penjanja. Bez konkretnih žljebova, polica i sa veoma uskim pukotinama koje se na pojedinim mestima prekidaju glatkim pločama linija budi neku dozu strahopoštovanja. Iako smo mogli na pogled sa puta da odredimo pravac kojim ćemo se kretati penjanje prvenstvenih smeri uvek donosi neizvesnost i suočavanje sa odredjenim problemima, psihom i fizičkim mogućnostima u savladavanju odredjenih detalja za koje nemamo nikakav opis, skicu ili bilo kakvu drugu informaciju koja bi pomogla u rešavanju istih. Ova stena je takvih detalja prepuna i u bukvalnom smislu od ulaza do izlaza iz smera potrebno je ulagati konstantnu izdržljivost, fizički i mentalni napor. 

A2-detalj savladan skaj hukom

Ulaz u smer 

Ulaz smo napravili slobodnim penjanjem upiranjem od susednu nižu stenu i na trenje, a već nakon prvih 15-tak metara shvatili smo da nam je susedna stena sve dalje i da se već ulazi u glatke ploče sa veoma malim pukotinama tek toliko da se zakucaju klinovi u njih pa smo iz slobodnog prešli u tehničko penjanje. To je bio naš prvi pokušaj u kome smo uspeli da napravimo fiksni viseći štand i sa njega abzajlujemo u dno stene. 

Vratili smo se spremniji i opremljeniji već nakon dve nedelje. Padovi u ovakvoj steni su sasvim izvesni, a napredovanje totalno neizvesno zbog nemogućnosti za umetanjem bilo kakve opreme pa je odluka pala na poluopremanje pločicama u vodjenju. Ideja vodilja bila je da oformimo estetski lepu liniju i da je ostavimo u urednom stanju. Sama postavka fiksnih medjuosiguranja iziskuje velike napore jer je potrebno stajati u lestvama na prethodno ukucanim klinovima, a u jednom momentu i u frendu i gurtni okačenoj oko nekog tankog drvceta dok se jednom rukom držimo za mali hvat, a drugom bušimo iznad glave. Posebno smo vodili racuna da razmaci medju pločicama budu solidno dugi da bi se u eventualnim narednim ponavljanjima pojavila potreba za korišćenjem i opreme za tradicionalno penjanje. 

U drugom pokušaju da izadjemo na vrh stene brzo smo napredovali do fiksnog sidrišta koje smo napravili  negde na oko 25-30m. jer smo ostavili sve klinove u steni i postavili tri pločice. Do njega je potrebno ispenjati ulazni vertikalni žljeb sa uzdužnom plitkom pukotinom u njemu pa sa njega na ravnu ploču i sa nje teškom traverzom od par metara ulevo do sidrišta. Od sidrišta smer nastavlja pravo naviše po ploči do pod kosi previs pa preko previsa opet ravno naviše po ploči sa pukotinom u njenom gornjem delu. Ovaj pokušaj završavamo nekoliko metara iznad previsa i ostavljamo klinove i komplete za sutrašnji pokušaj. Može se reći da smo se iz ovog drugog pokušaja vratili motivisani jer nas do izlaza iz stene deli još jedna ploča od nekih 15-tak metara i iznad nje usek izmedju dve stene koji nam se učinio mogućim za slobodno penjanje.

Traverza 

Kosi previs 

Visoko motivisani,ali i premoreni smer završavamo sutradan pločom iznad previsa na kojoj detalj savladavamo skaj hukom i izlaskom kroz uzani usek slobodnim penjanjem izmedju glavne stene i malog tornjića gde je zbog relativne krušljivosti bio potreban veliki oprez jer potencijalni pad sa ove tačke ide u klatno. Usek je toliko mali da sam bukvalno grebao i nogama i rukama da se izvučem iz njega. 

Ploča iznad previsa

Izlaz iz smera i saznanje da smo napravili nešto novo ovakvog tipa budi unutrašnju radost i snažan osećaj nečega lepog postignutog. Sam uspon iziskuje veliku pažnju i odmerenost. Sa vrha stene pruža se prelep pogled na Stogazovac, klisuru, okolna brda i Tupižnicu. Po silasku svraćamo u crkvicu Vidovdan koju je po predanju izgradio Car Lazar i iskazujemo zahvalnost na bezbednom i dopuštenom nam izlasku na vrh stene. Prilikom uspona koristili smo pločice kao trajna i fiksna medjuosiguranja, klinove različitih profila od kojih smo tri ostavili u steni, skaj huk, lestve i manji frend na dva mesta. Smer smo ocenili po subjektivnim osećajima, tehničkom zahtevnošću i korišćenju opreme u datim uslovima, psihofizičkom naporu i kompleksnosti savladane stene, nagibu i kontranagibu. Uspon je trajao 12 sati sabrano iz sva tri pokušaja sa postavkom pločica, izradom visećeg štanda, ukucavanjem klinova i čitavim nizom psiholoških mozgalica. 

Crkvica Vidovdan

Karma VI/VI+, A1(A2) 75m.

Oktobar 2021

-Nikola Dobrijević

-Ivan Mitić