UROŠEVO SRCE
Za nas koji živimo na neštoj većoj udaljenosti od 100 km, Gornjačka klisura nam dodje kao logičan izbor za penjanje u steni, baziranom na dnevnom nivou. Pristupi do većine smerova su laki i brzi pa je moguće u toku dana ispenjati i po dva-tri kraća pravca i na takav način odraditi dobar penjački trening. Dakle, ovde govorimo o našem podneblju i našim stenama i da ih kao takve treba poštovati, dok se u njima pripremamo za tudje kojima neretko pridajemo veći značaj nego onome što se nalazi u našem dvorištu. Kada se govori o konkretnijem penjanju u Gornjaku sigurno je da se ono vrši u malo kompleksnijim delovima klisure, sa dužim pristupima i većim težinama. Svakako neke od ozbiljnijih stena u klisuri su Centralna stena, obronci Ježevca, kao i takozvana stena zvučnog imena "Triangl" ili kako je meštani sela Ždrelo zovu "Velika stena".
Upravo u poslednjoj steni iz gore navedenog niza nastao je prvenstveni smer "Uroševo srce". Prvobitni plan bio je da nakon penjanja jednog od lakših smeri u blizini velikog parkinga i kafane, odemo pod do tada nama potpuno nepoznatu Veliku stenu(Triangl) i da je istražujemo. Entuzijazma nije manjkalo, a pred nama je bio ceo dan bez vetra i vremenskih promena. Stenu sam ugledao pre otprilike dve godine prilikom dolazaka u Gornjak i od tada sam po svakom dolasku u klisuru zastajao kod kamenoloma da bih je posmatrao. Pozicionirana je na samom ulasku u klisuru poviše kamenoloma. Markantna je i dominantna u odnosu na sve ostale manje oko nje i nalik je na ogromni trougao. Sam pogled na nju i zamisao na penjanje u njoj ne deluju naivno po svest.
Sa obzirom da nismo znali ništa o steni kao ni o mogućim pristupima do nje, rešili smo da se pre ulaska u Ždrelo odvojimo na raskršću puteva gde se putem levo ide ka manastiru Svete Trojice, a mi ulazimo na put desno kojim idemo do njegovog kraja i dalje sečemo kroz šumu ka steni. Ovakva vrsta pretrage je naporna jer smo se konstantno probijali kroz šumu i trnje pa nam je do njenog podnožija, tačnije levog kraka trebalo oko sat i više vremena. U ovom delu stene nailazimo na već postojeće smerove novijih datuma, poput "No-Mi", "Radetova", "Iskrine Lokne". Posle kratkog razmišljanja da li da penjemo nešto od ovih linija donosimo odluku da obidjemo celu stenu do njenog samog kraja tj. desnog kraka i istražujemo dalje pa smo se nakon pola sata prečenja po siparu našli pod njenim krajnjim desnim obodom. Ideju o daljem penjanju osim pretrage terena tog dana nismo imali pa smo po ugledanoj mogućoj liniji za uspon ušli u fazu dvoumljenja. Nema natpisa na steni, znakova, niti bilo čega što bi nam ukazalo na već postojeći smer.
Vreme nam odmiče polako i nakon sagledavanja mogućih "šta ako" činjenica, sečemo misli i odluka pada da probamo da penjemo. Ulazim u stenu njenim krajnje levim rubom po delimično obraslom rebru do njegovog kraja gde na eksponiranoj polici nailazim na ćorsokak. Ispred mene je da je tako nazovem rupa ili ulubljenje u steni, a iznad mene ispupčena glatka ploča sa eventualno dve sitne pukotinice. Levo od nje nešto nalik žljebu sa pukotinom u njemu i travom duž cele pukotine. Pokušavam da se prebacim u žljeb, a intuicija mi govori da se povučem dva metra niže i probam da nadjem drugi pravac. Nakon par pokušaja da otpenjem niz eksponirano rebro zakucavam klin u ploču i pomoću njega i nulice(karabiner za bežaniju) uspevam da otpenjem oko tri metra ispod. Stojim na kamenu, a iznad mene fina vertikala sa lepim hvatovima. Zakucavam klin visoko iznad glave, koji ćemo ostaviti na ovom mestu. Sve mi već postaje dosta naporno od prethodnog penjanja pa do pretrage i probijanja kroz šumu, otpenjavanja. Ulazim u vertikalu na upor jer za noge nema konkretnih gazova dok mi je u trenutku izvlačenja desna noga skliznula sa stene i ostaje u vazduhu. Ostajem u ravnoteži dok mi srce udara, imam osećaj da ga čujem, a krv ključa. Vraćam nogu i brzo se izvlačim naviše, pa preko nekoliko detalja i sitnih gazova do male horizontalne pukotine u koju uspevam da uglavim frend "na brzaka". Pravim još nekoliko uskladjenih pokreta do police na kojoj doživljavam rasterećenje dok pravim sidrište.
Od police uspon nastavljamo ravno naviše preko razlomljenih blago oborenih ploča i činilo nam se odozdo da je teren dosta lakši od prethodne etape, ali nikako nije za potcenjivanje. Takodje sa police se može ući levo u lakši obrasli žljeb i penjati njime. Sa ploča se izlazi na zatravljenu širu policu sa kratkim žljebom nakon koga se dalje par metara lakim penjanjem ulevo izlazi na greben. Nakon nešto manje od tri sata penjanja stižemo do karakterističnog kamenog tornjića na grebenu gde se smer završava.
Stajanje na vrhu ove stene nakon ovakvog uspona budi osećaj ekstaze i pokreće ceo mentalni i emotivni sklop. Siguran sam da bi naše emocije i osećaji koji su nas prožimali mogli da se porede sa osećanjima čoveka koji je istog ovog dana popeo vrh u Himalajima. Ni manje-ni više, 30_tog marta taj kameni tornjić u zemlji Srbiji bio je naši Himalaji. Stena za duboko poštovanje i naklon. Spust sa nje se može izvršiti paralelnim smerom "Aninim silazom" ili preko sipara do podnožija stene.
Prvi penjači:Nikola Dobrijević, Dragan Pavlović
Коментари
Постави коментар