Prokletije,severna stena Južnog vrha
-Iz ugla jednog od penjača:
Željni novih izazova i penjanja u velikoj steni posle višemesečnih priprema, konstantnih psihofizičkih treninga i nadasve redovnog vertikalnog boravka u stenama sa svojim sapenjačem Nikolom Dobrijevićem, donosim odluku da ostvarenje tih želja probamo da ispunimo u Prokletijskom masivu. Izbor je bio sve samo ne lagan sa obzirom da smo pre svega ciljali na logistički lakše i dostupnije smeri, kraće koje bi mogli da savladamo za 10-tak sati sa pristupom jer dan je već kraći, a i kasnije sviće. Medjutim kako se naš odlazak u Dolinu Grebaje bližio rasli su nam i apetiti te smo se nakon silnog mozganja čvrsto odlučili na severnu stenu Južnog vrha i uspon na Južni vrh Direktnim smerom. Grdosija od 700m.visine i blizu kilometar dužine. Prvi uspon ovim smerom izvršili su Živojin Gradišar i Branko Kotlajić 1.08.1965god. Velika imena, velika stena i veliki psiho test za nas kao navezu.
U četvrtak poslepodne 09.09.2021. put doline Grebaje krećemo Džoni, moja malenkost i naš prijatelj, planinar i trkač Marko Jovanović koji je ispostaviće se kasnije odigrao veoma važnu ulogu u ovom usponu. Po dolasku u Grebaju smeštamo se u dom "Radničkog". Prepakivanje, večera i pravac krevet. Ujutru impozantna scena i pogled na okolne stene i vrhove. Moj prvi susret sa Prokletijama. Neverovatan prizor. Fotografišem levi masiv i uporedjujemo sliku sa opisom smera kuda tacno ide linija. Ono što nam ne uliva poverenje jesu kose travnate police vidljive iz doline, a ima ih po celom masivu. Kasnije će nam upravo ta fotografija pomoći da odredimo gde se tačno nalazimo i kuda trebamo da penjemo. Moram da napomenem da su opisi koje smo pribavili veoma šturi i kratki za toliku smer pa nam je svaka dodatna fotografija i informacija veoma značila.
Na pristup krećemo u petak 10.09. oko 11h:30min.Nakon nekih dva sata hoda i laganog uspona stižemo u Kotlove. To je jedan veliki amfiteatar sa snegom koji se zadržava tokom cele godine, okružen divovskim stenama. Toliko izgledaju masivno da kad sam gledao ka vrhovima imao sam osećaj da mi se vrti u glavi. Tog dana smo imali vremena za osmatranje i obilazak u potrazi za ulazom u smer. Prethodno smo snimili okapinu u kojoj ćemo da oformimo naš planirani bivak. U ovoj etapi Marko nam pomaže da iznesemo u Kotlove deo opreme, a sa obzirom da su nam rančevi prebukirani ta nam je pomoć itekako dorodošla. Iz doline smo krenuli sa pojasevima na sebi i na njega nakačili svo potrebno gvoždje za uspon,a opet vodili smo računa da ne budemo preteški pa smo odlučili da smer penjemo sa samo jednim halfom od 60m. i sa po 3 litre vode. Nakon bivakovanja u okapini,spavanja u toplim vrećama i nakon pakovanja ka smeru krećemo u 7 ujutru što je već kasno ispostaviće se.
Konačno u 8 ujutru startujemo sa usponom koji započinje preko karakterističnih rebrastih oborenih stena u Gornjem Kotlu, koje se nalaze izmedju Koplja i stene Južnog vrha. Pravimo rastežaj preko žljeba(IV) jer originalan ulaz nismo našli pa nismo želeli da gubimo dragoceno vreme tražeći ga. Žljebom nekih 10-15m. pa traverzno u desno po zatravljenoj polici. Pravim sidrište i Nikola dolazi do mene i preko travnatih polica i par stenovitih skokova zavrsava svoj cug. Dolazim do njega i odmah nastavljam dalje jer je oboreniji teren i maltene ga pretrčavam ne stavljajući medjuosiguranja. Prvih 4-5 cugova su logični i vode preko širih travnatih polica ne previše strmih,dve velike travnate glave i stenovitih skokova(III). Nikola dolazi do mene i nastavlja dalje pa svojim cugom dolazi pod vertikalnu stenu sa pločom i pukotinom i pravi sidrište. U ovom delu stene smer originalno ide kroz kraći karakterističan kamin(IV)nekih 10 metara desno od nas, a nama pukotina pred nama deluje teža, ali kompaktnija pa biramo da izvedemo rastežaj preko nje. To je ujedno i jedini rastežaj u kome smo nosili penjačice iako je bilo mnogo delova na kojima su bile potrebne, ali travnate police i nagibi nam nisu dozvoljavali da gubimo vreme stalno se preobuvajući. Ulazim u pukotinu i dolazim do pola, iznad je blagi previs nije nemoguće savladati ga ali je izlaz iz njega na travu te odlučujem da prečim u desno i tu u prečenju stavljam 3 klina i dolazim uz muku do desne pukotine. Zgodna je da u nju uglavim ruku i napravim polugu kao hvat dok trazim nešto iznad sebe za sta se uhvatiti i izvući se u gornji deo pukotine. Trazenje rešenja kako da napredujem dalje je zamorno jer mi i pozicija nija baš zgodna. Setih se reči lažnog sveštenika iz Crnog Gruje i kamena mudrosti “Alah se uvalih”. Posle iscrpljujućih par minuta traženja hvata nalazim način da se i ramenom oslonim u pukotinu i izvučem gore. Pukotinu bi ocenili kao Sićevačkih V/V+. Nakon izlaska iz pukotine travnata padina. Preobuvam se u patike jer penjačice na travi su kao klizaljka na ledu. Penjem dalje po travnatoj padini u nagibu od 80°, lakše mi beše ona pukotina mislim se. Prelazim taj travnati deo nekako i dolazim do nekih oborenih stena i tu završavam. Nikola penje do mene ostavljajući jedan klin u pukotini. Nastavlja dalje u široki zljeb po steni pa levo oko kamena i pravo na gore penjući čas po strmoj travnatoj padini, čas po steni-naizmenično. Čest problem i najvise vremena su nam oduzimala sidrišta, ili bude plitka pukotina ili puca stena. Ovde Nikola pravi sidrište na korenu nekog malog drvceta koje se ispostavilo pouzdanim. Dolazim do sidrišta, brza razmena opreme jer su nam prethodni cugovi oduzeli dosta vremena te nastavljam dalje sistemom polica u cik cak do jednog stenovitog skoka koji nisam mogao da predjem jer me je uže previše vuklo pa sam išao uz njega i spustio na malu zaravan sa malenom stenovitom uvalom u koju mogu napola da se uglavim. Vidim da je to zgodno mesto za bivak u slucaju nužde. Pravim sidrište, Džoni dolazi do mene i razmenjujemo opremu.
Žljeb IV
I onda sledi pitanje “Sta kaže tvoja prognoza vide se neki tmurni oblaci”. Rekoh da neće biti kiše i na izgled nisu bili crni vec samo tamniji. Samo sto je zašao za taj stenoviti skok pocelo je sitno prskanje kišice. Samo sam mu dobacio “Eto prizvao si je”. Ubrzo je stala i pomislio sam dobro je ali ne lezi vraže kroz par minuta krenula je ponovo da sipa i da se pojačava. Nikola je već odmakao,ne vidimo se i ne čujemo. Desna ruka konstantno na užetu levom vadim jaknu iz ranca, oblačim i vraćam stvari u ranac. Stojim na malenoj polici iznad 300m. ambisa i sve to moram da radim dok kisnem, pazim da mi nešto od stvari ne ispadne dole jer možda nam baš od tog zavisi život i na sve to pratim uže i osiguravam i ni u kom slučaju ne pustam uže jer je njegov a i moj život u ovom trenutku u mojim rukama. Kada se alpinisti navežu to je kao pupčana vrpca majke I deteta. Nikola izvlaci cug po kiši i pravi sidrište dok se kiša pojačava i nastaje tajac izmedju nas dvojice. Mrtva tišina. Da nevolja bude još gora uz kišu počinje i grad veličine zrna graška. Zavukao sam se u onu rupu koliko sam mogao kao miš,klečim i ćutim,a kiša ne prestaje. Samo se nadam i molim da stane i da ne počne da grmi. Zvuk udara kiše i grada prekida Nikolin glas sa radio stanice “Brate šta ćemo da radimo”. Ako bi krenulo još gore nevreme sa grmljavinom i gromovima to bi bilo izuzetno opasno po nas sa obzirom da smo u otvorenoj steni i gvoždjem na nama. Stupili smo u kontak sa Nenetom Tripkovićem načelnikom našeg odseka i preko njega sa mojim imenjakom Ivanom Lakovićem iz GSS Crne gore od kojeg smo dobili par konstruktivnih saveta oko prinudnog bivaka i kasnije o izlasku na Veliki vrh na čemu smo obojici beskrajno zahvalni. Srećom nakon skoro sat vremena kiša prestaje i nastavljam da penjem do Nikole preko mokre stene. Da li zbog uzbudjenja ili zbog sreće sto je kiša stala veoma brzo sam se popeo do sidrišta. Sta ćemo gde cemo dalje? Oko nas sve mokro zajedno sa nama. Na par metara iznad nas snimamo malenu policu na kojoj odlučujemo da napravimo bivak i usidrimo se. Od police se naviše pruža vertikalna stena sto je dobra zastita ako bude nekog odrona višlje u steni a i takodje stena nam je bitna da napravimo osiguranja za noć i bivak. Ukucavamo par klinova iznad police. Stajemo obojica na policu i koristeći savete Lakovića čekićima kopamo I ravnjamo policu. Kamenje koje vadimo stavljamo na ivicu police Kako bi je izravnjali i bar još malo proširili.Vadim busenje trave i redjam po polici, zatim višak užeta motamo u spiralu i na kraju improvizujemo sa polunaduvanom podloškom da nam makar malo bude udobnije. Skidamo opremu sa pojaseva i samo sa pojasem se u vreće uvlačimo stojeći pa tako sedamo na policu sa koje nam krajevi nogu ustvari vise. Pošto je Nikola dosta višlji pa mu i veci deo nogu visi morao je užetom da napravi osiguranje i za noge kako bi manje visile i da ne bi klizio sa police. Najgore je prošlo sad je vreme da se okrepimo i ugrejemo. Oblak je prošao I u daljini se vide delovi koje obasjava sunce I nebo polako počinje da se crveni. Zalazak. Kakav dan. U tom trenutku uopšte ne razmišljamo o naporima i proživljenoj situaciji već o tome sta nas čeka dalje. Uspevamo da se javimo ljudima koji brinu o nama. Razmišljamo koliko su sitnice bitne i znače kada nisi ušuškan u zoni komfora i kada si daleko od udobnosti doma. Spavali smo u etapama, dremneš dok se ne ukočiš, pa se probudiš, razmrdaš pa nadješ neki malo drugačiji položaj da opet malo dremneš dok se ne ukočiš i tako u krug. Izmedju dremki smo gledali u zvezdano nebo(bukalno hotel sa million zvezdica), pričali i družili se kako bi vreme brže prošlo. Razmatrali smo i kuda treba penjati dalje, tu nam je pomogla fotografija severne stene Južnog vrha koju sam ufotkao iz doma. Studirali smo je više puta u toku noci I konsultovali se, do jutra smo bili sigurni gde smo. Negde oko 6 smo se probudili iz poslednje dremke, već se razdanilo a nama su srca stala od prizora svitanja i izlaska sunca. Puca pogled na okolne stene, vrhove, Koplje i dolinu Grebaje. Ova polica veličine metar sa metar i po sinoć je bila naš dom.
Raspremanje bivaka, pakovanje stvari, opremanje i pokret dalje. Na par metara ispod nas veća kosa polica sa čije leve ivice bi trebalo da idemo kosom policom traverzno ka grapi koja se proteže sa tipicne oble škrbine. Koristimo jedan peščanik u steni kako bi abzajlovali do police ispod nas. Dolazim do ivice police I vidim da je prelaz do traverze lagan. Osetio sam olakšanje kada sam video da je mnogo lakše od očekivanog. Napredujem i kod nekog malenog skoka u glavi mi nije svejedno ali znam da moram da savladam tu barijeru kako bih pobedio sumnje. Prelazim ga i idem dalje kosom policom i izvlačim uže maltene do kraja. Pravim sidrište. Kada je Džoni došao video sam da ni on nije baš sav svoj sto mi je i rekao. Bodrim ga jer je pred njim stenoviti skok od 4 metra koji izlazi na strmu travnatu padinu. Znam da se i on bori sa svojim demonima. Posle nekoliko minuta našao je rešenje i pobedio. Ustvari uspon čitavim smerom se sastoji iz mnogobrojnih psiholoških momenata i savladavanja istih. Zavrsili smo naš drugi cug drugog dana. Trka sa vremenom je u toku i dug put je pred nama jer kraj smera u alpinizmu ne znači kraj kao u ostalim sportovima. Preuzimam opremu i nastavljam dalje preko stenovitog skoka od nekih 3 metara a zatim opet na skoro vertikalnu travu. Tražeći laksi put dosta sam lutao levo-desno čas po stenama čas bežeci od njih jer je veoma teško iz stene preći na travu u skoro vertikali. Dok Nikola napreduje ka meni gledam na sat i vidim da nam vreme brže curi nego sto sam mislio, moramo da budemo brzi kako bi pre mraka stigli do lakšeg terena. Stiže do mene, gleda me i kaže da moramo da ubrzamo, svesni smo da nam vreme prebrzo curi. Poslednja 3-4 cuga vode po širokoj logičnoj grapi(III/IV) preko koje smo maltene leteli, u dva koja sam vodio znam da sam imao samo po jedno medjuosiguranje, a u četvrtom cugu kojim smo izlazili na sam greben Nikola je izašao bez medjuosiguranja. Otprilike jos cug i po ili dva smo solirali grebenom do samog Južnog vrha.
I KONAČNO VRH!!! Na Južni vrh smo izašli u 17:30 posle dva danja penjanja i neplaniranog bivaka u steni nakon nevremena. Pogled puca u svim pravcima, oko nas beskraj stenovitih vrhova. Neopisiv je osećaj izlazak iz 700-metarskog smera, a ipak nismo nigde tj. tek na pola puta smo. Srećni, a svesni da Južni vrh nema planinarsku stazu,nema lakog puta u dolinu. Na vrhu provodimo čitavih 10 minuta i krećemo u spust grebenom Južni vrh-Veliki vrh-Severni vrh II/III/IV-,1000m. Smer non stop oscilira gore dole, malo penjemo, malo otpenjavamo. Sa Južnog vrha stižemo pod Veliki vrh oko 19h:00min. i na njega je potrebno popeti se celim rastežajem(IV-) sa Ropojanske strane. Brzo se navezujemo, uzimam opremu i krećem da penjem. Da ne bih gubio vreme na preobuvanje penjem u patikama. Nakon nekih 5 metara nailazim na klin sto mi potvrdjuje da smo na dobrom putu. Blaga travereza u desno i vidim jedan lep i zgodan žljeb koji mi se dopao i deluje bas zgodan za penjanje. Preko zaglavljenog kamena u žljebu izlazim na vrh i sada osećam veliko olaksanje jer na dalje do doma ide hodanje. Pravim jako sidrište sa 4 klina i jednim frendom jer Džoni penje po mraku. Nazire se svetlo lampe i dobacuje „Napokon jedan kompaktan rastežaj“. Sklapamo uže i grebenčićem stizemo na sam Veliki vrh (2490 mnv.) gde nam je prethodnog dana Marko ostavio vodu planinareći. Taman kada smo ostajali bez nje. Beskrajno smo zahvalni. Napredujemo ka Severnom vrhu.Markov trek koji je snimio prethodnog dana nam puno znači da se u mraku ne zagubimo. Oko 21:00 izlazimo na Severni vrh (2460 mnv). Ostaje nam da savladamo još oko 1200m. nadmorske visine u spustu. Idemo polako, korak po korak jer najčešće povrede i nesreće dešavaju se u silasku a i mi smo vec dosta iscrpljeni. Staza ni malo nije laka bilo je delova koji moraju da se otpenjavaju. Korak po korak, noga pred nogu. Nakon 5 sati hoda eto nas u šumi i izlazimo na livadu. Kakvo olakšanje i sreća. Livada i ravnica zaboravio sam kako to izgleda. Živi, zdravi i isrcpljeni, ali presrećni konačno ulazimo u dom i skidamo rančeve sa nas. Nakon dva dana penjanja, bivakovovanja u steni, mokrih stvari, prečenja vrhova Karanfila i hodanja stigli smo do kraja naseg putešestvija. Tek sada je kraj. Grlimo se i čestitamo jedan drugom. U ovom trenutku nismo potpuno svesni šta smo sve prošli,a sigurni smo da će se utisci slegati danima i danima.
Zaključak:
Uspon Direktnim smerom u severnoj steni Južnog vrha nije penjački težak osim u pojedinim etapama, ali je psihofizički veoma težak i naporan. Uspon zahteva vrhunsku logistiku, spremnost u svakom smislu, a posebno u psihičkom,kao i spremnost na postavljanje minimum medjuosiguranja po rastežaju. Takodje i na činjenicu da Prokletijske smeri sadrže i veoma strme travnate padine i police. Uspon vredi svake kapi znoja, a posebno izlazak na Južni vrh koji nije dostupan stazama te kao takav predstavlja vrstan izazov.
-Ivan Mitić
-Nikola Dobrijević
Коментари
Постави коментар