Tamna strana Triglava

U današnjem savremenom svetu kada delovanja iz oblasti planinarstva sve više poprimaju oblik popularizacije i komercijalizma teško je izdvojiti neku aktivnost iz ove sfere koja i dalje sa sobom nosi avanturizam i snalaženje u vremenu i prostoru mimo zacrtanih i utabanih puteva. Dakle nije potrebno čak ni da posedujete veštine snalaženja u prirodi i znanje u radu sa opremom, već je dovoljno da imate novac i neko drugi će razmišljati umesto vas i odrediti vam kojim ćete već dobro razradjenim šablonom da živite na planini i da se krećete do odredjenog cilja ili vrha. U eri ekspanzije planinskog turizma, a usled nedovoljne edukacije i selekcije, neretko u planine zarad nakaradnih  pobuda kreću potpuno nespremni ljudi. Opasna rabota reklo bi se. Ipak jedna od retkih aktivnosti iz ove sfere koja ponosno prkosi gore navedenom jeste Alpinizam. Koliko god to pretenciozno zvučalo moglo bi se sa punim pravom nazvati i "ekstremnim planinarenjem" ili čak i "elitnim planinarenjem". Aktivnost za koju nije dovoljan samo novac, već je potrebno imati odredjene veštine i znanje, kao i druge atribute, od kojih bi mogle da se izdvoje odvažnost i stabilan karakter. Takodje je i aktivnost koja zahteva odredjen režim psihofizičkog treninga, načina života i posvećenosti. Sve su to delovi slagalice koji Alpinizam čine posebnim. Ovoga puta dodirne tačke sa ovom lepom i zahtevnom aktivnošću imao sam u Triglavskoj severnoj steni i najvećoj alpskoj steni Istočne Evrope. Ujedno je Triglav i prvi vrh na koji sam stao nogom ikada, 2016_te godine. Od tada pa do danas vraćao sam se nekoliko puta na ovu planinu i kao planinar i kao penjač. 

Istorija kaže da su savremenici dali isti značaj prvom usponu kroz središnji deo jednim od najčuvenijih alpskih zidova, kao i kasnijem rešavanju"Tri problema Alpa".

Prepenjati najviši triglavski steber sa mogućnošću izlaska na sam vrh želja je svakog penjača. Da bi se to shvatilo, to znači penjati se skoro kilometar i po naslagama svetlog krečnjaka koji sačinjava ovaj vrtoglavi stub. Dolga Nemška smer(Duga Nemačka smer) datira iz leta 1906_te godine. Prvi penjači su Karl Domenigg, Franz Konig i Hans Reinl. Uspon je trajao blizu 24 sata sa sve teškom opremom, hranom i vodom za dva dana. Kod tamošnjih penjača pa i autora penjačkog vodiča "Slovenske stene" Tina Miheliča i Rudija Zamana, zastupljena je teza da, ukoliko ste spremni za ovakav ambiciozan velikopotezni poduhvat, to znači biti alpinista. Lepo zvuči mora se priznati i da li je zaista tako ne znam jer nisam analizirao tu tezu, ali jedno je sigurno, a to je da je osećaj nakon Duge Nemačke smeri prokleto dobar. 

Jako je teško opisati celu smer, a sa obzirom da postoji čitava disertacija o njoj, mogao bih jedino kroz sopstveni aspekt i doživljaj da je podelim u nekoliko faza. Prva bi bila dan pred uspon i osmatranje stene, kao i podrazumevana vizuelizacija linije smera. Moram priznati da sam u ovoj fazi po projekciji misli uperenih ka steni osetio jako strahopoštovanje i pomešana osećanja od kojih su me na trenutke prožimali ozbiljni "žmarci". Druga strana mozga poučena iskustvom iz Severne stene Južnog vrha na Prokletijama već se priprema za uspon i razmišlja o noćnom ustajanju, optimalnoj opremi, o vodi, brzini, pristupu i o još desetini komponenti. 

Nikad nije baš onako kako očekujete da će biti pa smo sutradan krenuli oko 4 ujutru da pristupamo steni, a po dolasku pod nju oko 6 sati, sve izgleda dosta drugačije u odnosu na posmatranje iz daljine. Još veće, ogromnije i masivnije. Napokon u 6i30 ulazimo u smer u dve dvojne naveze, naoružani skicama i opisima, kao i svom potrebnom otimalnom opremom. U ovakvoj steni uvek postoji mogućnost bivakovanja, ali ipak donosimo odluku da ne vučemo opremu za bivak jer ako razmišljate o tome da ćete noć provesti u steni, to će vam se i dogoditi. Dakle ideja je da budemo što lakši i penjemo što je brže moguće. Smer se skoro kontinuirano proteže od samog ulaza pa do izlaza iz njega po Nemškom steberu, a prvih 500 metara do velike police nazvane "Nemški turnc" penjemo dosta brzo, te smo uz propratnu kišicu nakon tri i po sata bili na polici. Prelepo mesto sa okolnim stenovitim kulama nazvanim "Grad" ili u prevodu "Zamak". Lakše rastežaje da bi uštedeli vreme solirali smo i penjali simultano. Ustvari čitav uspon svodi se na konstantnu trku sa vremenom. 

Nakon kraćeg razmišljanja da li da skratimo uspon smerom "Kratka Nemška" donosimo jednoglasnu odluku da napredujemo dalje Dugom Nemačkom smeri. Drugi deo uspona je znatno kompleksniji i nastavlja kuloarom sa snegom u njemu koji je potrebno prepenjati preko stene. Penjanje je napregnuto i kontinuirano u svom većem delu. Pauza nema, penje se non stop, a hrana i voda unose se brzopotezno na sidrištima. Takodje u trci sa vremenom medjuosiguranja su nam bila retka, a u pojedinim rastežajima koristili smo samo po jedno ili dva već postojeća stara klina. U nekoliko rastežaja tu trku smo gubili usled naleta kiše koja nije bila jaka, ali dovoljno duga da nas uspori i dovoljna da stena bude mokra i da osetitmo vodu koja se sa šlemova sliva po nama. Počne da te puca neki težak osećaj u tim trenutcima, magnetne sile su jake na Triglavu pa se moliš da ostane samo na kiši. Digneš glavu gore dok ti kišica iz tamnog oblaka sipa u facu, a kraj steni ne vidiš. I probudiš onda onu zver u sebi koja ne zna da očajava, ona zna za borbu i da te gura do tvojih krajnjih granica. U glavi odzvanja "nisi ti druže na letovanje došao, penji...samo penji". Grebeš po onoj mokroj steni dok te kuća doziva. I dobro je,ne sevaju munje, dobro je. 

Krucijelni momenat na koji posebno treba obratiti pažnju pri usponu je orijentacija. Kažu da nema naveze koja je prvi put u "Dugoj Nemškoj", a da nije upala u neku od brojnih orijentacijskih zamki, pa smo se i mi priključili ovoj statistici i izgubili dobra 3 sata u rešavanju ovakvih problema. Postoji mogućnost da veoma lako budete "zavedeni" klinovima od susednih smeri, pa je u principu uvek dobro znati gde se u odredjenom momentu nalazite u odnosu na skicu, što je mora se priznati nekada i nemoguća misija u ovolikoj steni. 

Napokon nakon rešavanja "lavirint" problematike i mnogobrojnih žljebova, tornjeva i ploča počinje u vidokrugu da se nazire greben i mogući izlaz iz stene. Nije toliko blizu, ali ipak budi nadu da bi mogli ovaj velikopotezni alpski uspon da privedemo kraju. Polako pada tama pa smo poslednja dva rastežaja penjali u potpunom mraku do izlaza "Čez Plemenice". Umorni smo i izmrcvareni, ali znamo da nas čeka još i spust u dolinu Vrata preko veoma zahtevnog "Bambergovog puta". Sabiramo poslednje atome snage i korak po korak uz puno otpenjavanja privodimo uspon i spust kraju. U jednom momentu ne veruješ. Zaboraviš kišu, onu mokru stenu i probleme i zaboraviš na žedj i glad. Tu si, prisutan u svom životu i ovom sjajnom trenutku. I ona je tu ponosno stoji kao večni čuvar Julijskih Alpa. I pogledaš opet gore, glavu digneš visoko i kažeš joj "HVALA TI, NADAM SE DA SAM TI BIO DOBAR GOST".

-Nikola Kolarić

-Saša Pantelić

-Nikola Dobrijević

-Ivan Mitić

Autor:Nikola Dobrijević

Slovenija, jul 2022